Mehanizam preživljavanja
U stvari je ovo trebao biti naslov mog prvog teksta a ne celog bloga...Ne mari, mozda me i inspirise 
Još uvek ne znam da li je sebično ali je definitivno delotvorno - pisanje. Kao terapija ili puko pražnjenje, ostaje da vidimo. Krizna godina ili moja lična kriza to provocira pa, da joj pustim na volju.
Strašno je nemati motiv. Ne nalaziti smisao, nadu, satisfakciju, uzbuđenje. Partnera u komunikaciji na više nivoa. Živeti san ili sanjati budan. Želeti neku drugu zemlju, ljubav, posao...Suviše za jednu godinu i jedno srce.
Slabost i strah.
Usamljenost.
Čekanje... Čega? Godoa :-) Bolje ne.
Nestaju reči. Komentari. Potreba. Jesam li živa? Ili odrađujem život? Šta je istinska radost? Mogu li ja to a da mi se usne ne razvuku u cinični osmeh.
Nekako je normalno da posle toliko godina pada entuzijazam ali ne i život. Bez satisfakcije, nagrade, podrške.
Umetničko biće, prigušeno u svojoj čauri posmatra...Oko sebe, sebe i unutar sebe. Možda i suviše. Koji je mehanizam preživljavanja? Da li se utopiti u more istih ili i dalje insistirati na svojoj već ugroženoj slobodi. Dah je sve tiši...
I sve se u meni buni. Šta mogu ja naspram života?
Ne želim da izgubim sebe. To je nešto što mi sigurno ostaje. Valja se nositi sa tim. Sa sobom.